Loading

Posle sedam godina ponovo U TUNISU: Zemlja u kojoj svako pronađe svoja PLAVA VRATA

Posle sedam godina ponovo U TUNISU: Zemlja u kojoj svako pronađe svoja PLAVA VRATA

Mnogo je lep osećaj otići u zemlju u kojoj ste voljeni. Sećanja na odlične odnose Jugoslavije i Tunisa (preslikane na Srbiju) primetili smo već na pijaci gde su uz nekoliko reči na srpskom jeziku Tunišani pokušavali da nas privuku da uđemo baš u njihovu prodavnicu.

Pozdrave „Dobar dan“, „Kupi, pa idi“, „Samo gledam“ (najčešći odgovor koji su dobijali od srpskih turista u pokušaju da odbiju trgovce), „Serbia, not Montenegro“ znao je skoro svaki prodavac, a posebno su nas odobrovoljili rečenicom da će nam dati dodatni popust jer nismo kapitalistička zemlja.

Dobrodušnošću i ljubaznošću karakterističnom za zemlje koje žive od turizma obasipani smo gotovo svuda, od putovanja avionom kompanije Tunisair iz Beograda do glavnog grada Tunisa (sat i 40 minuta), preko hotela, restorana, a ponajviše od našeg domaćina iz Beča, gospodina Sofiana Taieba, koji radi u tuniskom Ministarstvu turizma i zanata.

Urednici četiri redakcije medija iz Srbije pozvani su na putovanje u Tunis (Radio-televizija Srbije, Politika, emisija Diplomatic i sajt Priče sa dušom). Za mene je ovo bila druga poseta ovoj severnoj afričkoj državi, gde sam prvi put bio 2010. godine.

Zbog revolucije koja je pre nekoliko godina umanjila broj dolazaka, a posebno posle terorističkog napada 2015. na plaži u Susu, ljubitelji prelepih plaža i mora zaobilazili su Tunis, ali od prošle godine, a posebno ove, stranci ponovo biraju jednu od lepših zemalja Magreba.  

Nije sve isto kao pre, nema fotografija bivšeg predsednika na svakom koraku, sada se svuda vijori zastava Tunisa, ukinuta je taksa za izlaz iz zemlje, promene su vidljive, a pogotovo bezbednosna situacija koja je na visokom nivou. Šta to znači?

Na ulazu u svaki hotel nalazi se detektor za oružje i druge opasne materije, svaki kofer, torba ili torbica prolaze kroz skener pri svakom ulasku u objekat.

Ako dolazite automobilom, kombijem ili autobusom čuvar specijalnim uređajem na kapiji proverava i snima vozilo sa svih strana, uključujući i pod.

U muzejima važe ista pravila za torbe, a neretko možete na spratu hotela videti ljude iz obezbeđenja koji dežuraju i čuvaju goste. Ništa od ovoga ne treba da vas plaši jer ćete i u nekim evropskim zemljama videti slične scene, čak i vojnike sa mitraljezima, koje na ulicama Tunisa nismo sreli.

Dok smo se šetali od stranih jezika najčešće smo čuli francuski (kažu da od svakih 100 turista, čak 80 govori ovaj jezik), zatim ruski, pa nemački.

Srpski se govorio u avionu, gde smo sreli dve grupe domaćih turista u odlasku i povratku, koji su otišli u turistička mesta poput Susa i Monastira, dok smo mi obilazili glavni grad Tunis, Kartaginu, Sidi Bu Said, Nabel i Hamamet.

U zlatno doba 2009. i 2010. godine ovu državu je godišnje posećivalo oko 8,5 miliona turista, da bi se taj broj 2015. prepolovio, a prošle godine ponovo stigao do 6 miliona, sa tendencijom da će sezona 2017. godine vratiti stari sjaj broja turista pre revolucije.

Čak nekoliko puta, skoro u svakom gradu, prošli smo kroz njihove šoping zone, odnosno kaldrmom popločane i isprepletane uličice pune tezgi i prodavnica. Svaki grad poseduje taj trgovački kvart i tvrđavu – medinu.

Koloritna oprema za čuvene tuniske svadbe, suveniri, na hiljade džidža-bidža za koje svi kažemo da su bespotrebne, pa ih ipak kupimo i ponesemo kući, začini, slatkiši, garderoba…

Dovoljno je da pitate za cenu koja nigde nije istaknuta (osim na magnetima koji su svuda koštali 1 tamošnji dinar; 1 evro vredi oko 2,70 dinara) i već ste u upali u kolo sa cenkanjem za koje ćete, ako niste vešti u pregovaranju, dati dva da iz njega izađete.

Presvlaka za tabure od čiste kože koju su upaljačem palili pred nama prvobitno je koštala oko 100 evra, a onda smo je spustili na 50. Aladinova čarobna lampa koju sam kupio stajala je 65 dinara, a platio sam je 15. Zabava tog tipa trajaće koliko i vaše putovanje u Tunis, a savet koji sam dobio od lokalaca je da, ako ništa drugo, prvu cenu koju kažu, prepolovimo na pola. Kao dođoš praktično ne možete da znate da li ste dobro prošli ili ste mogli još da spuštate cenu. Ipak su oni među najboljim trgovcima na svetu.

Prava bajka bio je ulazak u jednu od najpoznatijih grnčarskih radnji u vlasništvu porodice Kerkini u gradu Nebulu. Ovaj grad koji se nalazi na šezdesetak kilometara od Tunisa poznat je po grnčarima i suvenirima i posuđu od gline, a objašnjenje za tu veoma dugu tradiciju proizilazi iz kombinacije uticaja koji su u Tunisu ostavili Feničani, Puni, Rimljani, Berberi, Andaluzijci i Đerbani.

Rapsodija boja zaplahnula nas je već na ulazu: od keramičkih šarenih tanjira, čuvenih tuniskih pločica, čajnika, posuda za jelo, šoljica za kafu i čaj i naravno, kamila u više dimenzija.

Ljubazna grnčarka mi je jednom izvela „trik“ sa magičnom jednogrbom kamilom (le dromadaire) sipavši vodu u njenu grbu koja je nestala, odnosno nije se prosula kada ju je okrenula naopako. Obrnula je kamilu i ponovo dodala vodu u drugu rupu, u njene noge. I ta voda je „nestala“.

Nakon što je izgovorila magične reči i prodrmala posudu, sva voda koju je sipala dva puta, izašla je kroz kamilina usta. Iako je očigledno da je voda „zapala“ u neku od komora unutar kamile, magija mi se dopala pa sam odmah pazario tu igračku – čajnik. Pre nego što sam napisao ovaj tekst, poklonio sam je mom sinovcu, koji se evo celog dana igra sa kamilom i vodom i ponavlja „ćiribu-ćiriba“. Magija radi i u Srbiji.

Na kasi sam saznao da porodica Kerkini proizvodi grnčariju već 26 godina i da su pre revolucije imali 80 zaposlenih umetnika, a sada 35. Unuk čiji je deda počeo ovu tradiciju rekao mi je da očekuje boljitak već ovog leta i otkrio da u Tunisu mnogo vole plavu boju.

U Tunisu od alkoholnih pića probajte buhu (boukha), njihovo alkoholno piće od smokve, poput rakije od 36 stepeni, kao i lokalno pivo ili vino (moj izbor). Preporučujem belo i roze. U hotelima od 4 zvezdice buteljka košta nešto manje od 10 evra (25 dinara). Pošto smo u Tunisu bili u vreme Ramazana na početku večere služilo se mleko, kao i sok od žita!

Za predjelo često smo imali brik, nešto poput tanke hrskave pite sa jajetom unutra. Iako ima slično ime, nije reč o bureku. Harisa je uvek bila na stolu za ljubitelje ljutog – skladna mera crvenih papričica i belog luka.

Od pet tvrđava u Tunisu (Sus, Hamamet, Monastir, Đerba, Mahdija) posetili smo onu u Hamametu sagrađenu 893. godine. Ulaz košta 7 dinara, odnosno 8 ako želite da fotografišete.

Nakon toga svratili smo do Kartagine gde nas je dočekao profesor istorije, gospodin Masmoudi koji ima 57 godina, a punih 37 radi kao turistički vodič.

Taj fantastičan čovek pun je energije i entuzijazma i, osim arapskog, govori francuski, engleski, nemački i španski i trenutno uči japanski i ruski jezik! Održao nam je kratku lekciju iz istorije objasnivši nam raspored zgrada i prostorija u Kartagini. Pokazao nam je gde je bilo pozorište, gde sala za muziku, gde amfiteatar za gladijatore i lavove, a gde čuvena kupatila. Saznali smo i da su postojale 4 Kartagine: feničanska, rimska, hrišćanska i francuska.

Pozdravio je više puta žitelje Srbije i naglasio da im prenesemo da je on u ovom muzeju od 14 do 17 sati, dok pre podne organizuje privatne ture kod crkve. Zanimljivo je i da je Ambasada Republike Srbije tik uz ulaz u muzej.

U Tunisu će zabavu za sebe naći i oni koji vole samo sunčanje i plaže, ali i noćne ptice, kao i ljubitelji istorije i golfa. Nismo ni znali da ova zemlja ima devet golf terena koje, kako su nam rekli, stanovnici Srbije skoro i da ne posećuju.

Svratili smo u Golf klub Citrus i videli drugačiji pristup turizmu na severu Afrike. Putopis o ovom klubu pronađite OVDE.

Na jednoj pijaci sreli smo se sa ocem i sinom koji su nekada radili u ambasadi Tunisa i koji govore srpski jezik.

U glavnom gradu nalazila se čuvena Jugoslovenska ulica, ali je, kao što vidite na slici, ime promenjeno. Tabla čuva uspomene.

Ručali smo u podnožju gradića koji nosi ime po Abu Saidu koji je tu živeo i sahranjen je u 13. veku, a na meniju su tradicionalno bili salata, supa od ribe ili jagnjetine (po izboru) servirana u flaši i sveža morska riba. Poslastica je najčešće sveže voće i tuniski puding.

Prethodnog dana u Sidi bu Saidu uživali smo u kombinacijama plave i bele boje.

Na zidovima zgrada i kućica, u restoranima, a posebno na vratima po kojima je taj boemsko-umetnički gradić nadaleko poznat.

„To su mediteranske boje koje se mogu videti i u Italiji i Grčkoj, nema neke posebne simbolike“ – odgovorio mi je vodič na moje pitanje. Idealni suveniri su kavez za ptičice koji u hotelima koriste kao poštansko sanduče za razglednice i slatkiši od badema.

Po staroj legendi da „u ovoj varoši svako treba da nađe svoja vrata i da ih po povratku u Tunis jednog dana pronađe“ krenuli smo u potragu. Obožavam plavu boju, pa mi izbor nije teško pao.

Ja sam svoja vrata našao, a i vama želim da dođete ovde i zamislite najlepše želje. Jer, Tunis je destinacija stvorena za lepe trenutke, mesto gde se sunce, more i pustinja dodiruju.

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.putokosveta.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen uz link ka www.putokosveta.com  skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Putovanje u Tunis omogućila mi je Ambasada Tunisa u Beogradu i tunisko Ministarstvo turizma i zanata 

LEAVE A COMMENT