Loading

Kako je zidana FRANCUSKA AMBASADA: Pogledajte unutrašnjost jedne od NAJLEPŠIH ZGRADA u Beogradu

Kako je zidana FRANCUSKA AMBASADA: Pogledajte unutrašnjost jedne od NAJLEPŠIH ZGRADA u Beogradu

Dok je grupa domaćih turista septembra 2017. godine čekala da uđe u zgradu Francuske ambasade, u Pariskoj ulici u Beogradu duvao je vetar, ali nije bilo tako hladno kao na koktelu priređenom na tom istom mestu decembra 1935. godine. Prilikom svečanog otvaranja ove velelepne zgrade, gradske dame tog vremena klizale su se u svojim cipelicama po venčačkom mermeru pridržavajući se za svoje pratioce u prijemnom holu kraj kapije, dok je napolju kiša lila, a pod se ledio stvarajući opasne probleme za gošće u obući sa potpeticama.

Svečanoj proslavi prisustvovao je sav viđeniji svet, elita jugoslovenske prestonice, na čelu sa knezom namesnikom Pavlom Karađorđevićem i kneginjom Olgom, u društvu Milana Stojadinovića i svih članova vlade. Tadašnji francuski ambasador priredio je proslavu za 800 zvanica, a nakon koktela dugo se po Beogradu prepričavalo ko je došao, a ko nije, ko je pozvan, a ko ne. Imati u rukama pozivnicu za taj 21. decembar bila je stvar prestiža.

Prvi detalj koji ćete uočiti pre ulaska u zgradu je medaljon iznad vrata sa likom Marijane, simbolom Republike Francuske. Ona predstavlja pobedu republike nad monarhijom. Odmah uz nju u oči upadaju inicijali RF koji u dužoj verziji na francuskom jeziku znače République française i nalaze se na vratima, kvakama i na više mesta u sobama koje se obilaze tokom ove ture.  

Ambasada je zidana od 1929. do 1933. godine. U to vreme za Francusku nije bilo uobičajeno da pravi ovako velike i lepe zgrade u inostranstvu, već su se za potrebe veleposlanstava uglavnom iznajmljivale ili restaurirale već postojeće građevine.

Prema rečima Maje Radović, licenciranog turističkog vodiča koja godinama povodom Dana evropske baštine vodi turu i turistima tumači istoriju, arhitekturu i život ove zgrade, pre građevine u Beogradu, jedino su u Kanadi i Turskoj namenski zidane ambasade za Francusku. Po objavljivanju ovog teksta čitaoci su mi javili da je i na Cetinju namenski izgrađena zgrada za Ambasadu Francuske još 1910. Pre nego što su se preselili u Parisku ulicu francuske diplomate radile su i živele na Dorćolu, nedaleko od Dositejeve ulice. 

Na zemljištu namenjenom Bakteriološkom institutu niče ambasada, a Francuzi uredno plaćaju plac. U pričama da je dobijen na poklon, ipak nema mnogo istine.

Zanimljivo je da je dvorište iza ambasade naknadno priključeno kompleksu i kupljeno od Srpske pravoslavne crkve.

Francuzu Rožeu-Anriju Eksperu, u to vreme glavnom arhitekti francuske vlade za nacionalne palate i civilne građevine poverena je izgradnja ambasade u Beogradu. On je zaslužan i za izgled jedne crkve u Mecu i gradske kuće u Remsu, kao i za unutrašnjost Ambasade Francuske u Londonu. Asistent u Srbiji bio mu je mladi arhitekta Josif Najman, francuski đak i student u Parizu. Dekoraciju fasade radio je vajar Karl Sarabezol, Eksperov prijatelj, poznat po tome što je na nov način izlivao skulpture u betonu.

Penjemo se stepenicama u salu za prijem. Gledamo u veliku tapiseriju na zidu pod imenom Pariz, nastalu u čuvenoj radionici Goblen sa tradicijom dužom od 400 godina, kao i većina tapiserija pored kojih kasnije prolazimo.

Celokupan nameštaj rađen je namenski za ambasadu, ali tokom Drugog svetskog rata određeni komadi i umetnine su ili nestali ili vraćeni u Francusku. Posle rata stigli su noviteti, a Maja nam otkriva i da je tepih kojim gazimo pravljen baš za ambasadu i to oko 1946. godine.

Medaljoni su na više strana, ima ih četiri i predstavljaju pet francuskih reka: Garonu, Rajnu, Ronu, Senu i Loaru, sa motivima i građevinama vezanim za njih. Kod Sene je to Notr Dam, kod Loare dvorac, a kod Garone most. Rajnu i Ronu simbolizuju dva momka koja nose poruku mladoj kraljevini Jugoslaviji da, onako kako su u Evropi povezani Sredozemno i Severno more, tako i Jugoslavija treba da investira novac i poveže Dunav sa Jadranskim morem, a teritorije koje su bile pod Austrougarskom kraljevinom spoji sa novom državom.

Ponovo gledamo u vis i vidimo predivan luster devet metara od poda. Saznajemo da se može spustiti mehanizmom i da se tako lako menjaju sijalice i održava luster. Ta praktičnost ujedno je i jedna od odlika art dekoa, stila kojim odiše čitava ova građevina. Art deko je nastao između dva svetska rata i reč je o spoju stilova koji su vladali pre njega i onih koji su došli posle.

Gledamo u kamin od mermera, dekorisan horoskopskim znacima, a zatim se pitamo kako je moguće zagrejati celu ovu prostoriju jednim grejnim telom. Vešto skrivene radijatore nismo videli – oni su tu da greju, ali ne i da naruše lepotu ove sobe.

Stižemo do male trpezarije gde se obavljaju radni ručkovi. Hrana se doprema liftom iz kuhinje u suterenu. Komode su od slovenačke hrastovine.

Pikasova litografija je na zidu i jedna urbana legenda kaže da ju je lično doneo ovde i poklonio, kao i da je tada organizovan plavi koktel u čast njegovog plavog perioda. Dame su pozvane da obuku garderobu plave boje, a konobari su služili plave koktele.

U velikoj, svečanoj trpezariji organizuju se večere u svečanim prilikama. Tada se iznosi specijalni servis proizveden u Sevru, specijalno za ovu ambasadu, o čemu svedoči podatak na svakom tanjiru. Escajg ima inicijale RF. Veći deo stolica je restauriran, a Maja nam je otkrila da se majstor iz Francuske kojem su odnete na doradu setio da ih je kao momak originalno pravio za zgradu Ambasade u Beogradu.   

Zapažamo da su sobe neverovatno dobro osvetljene prirodnim svetlom, a Maja nam sugeriše da pogledamo kroz prozor. Shvatamo da je tačno ono što smo jednom čuli – da se Pariska ulica ne vidi, već samo kalemegdanski park i zelenilo. Stiče se utisak kao da ste u dvorištu.

Pariska ulica je planski dobila ime po glavnom gradu Francuske zbog ambasade i ranije se zvala Knez Mihailov venac.

Završavamo krug i ulazimo u dvorište odakle turisti prave fotografije sa Sabornom crkvom u pozadini. Zanimljiv im je i bazen i pitaju ko ga najčešće koristi.

Upravo tu se organizuju veliki prijemi, a najveći među njima je 14. jula, kada se slavi nacionalni praznik, Dan pada Bastilje.    

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.putokosveta.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen uz link ka www.putokosveta.com )

Ako govorite francuski jezik i želite da čitate Priče sa dušom na francuskom, kliknite OVDE.

 

LEAVE A COMMENT