Loading

Francuska opuštencija: Rodni grad ŽILA VERNA i keksa LE PETIT BEURRE

Francuska opuštencija: Rodni grad ŽILA VERNA i keksa LE PETIT BEURRE

Parola „Njima ruže, nama trnje“ upućena političarima, na transparentu, i rečenica „Povucite zakon o radu“ koju su uzvikivale i ponavljale stotine ljudi u centru grada, bio je moj prvi utisak o Nantu. Na zapad Francuske stigao sam vozom od Bordoa i to posle pet i po sati putovanja i kraćeg zastoja zbog samoubistva jedne žene na pruzi.

Protest u Nantu_1024x768Protest u Nantu 2_1024x768Domaćini koji su me ugostili u nekadašnjoj prestonici Bretanje, danas Zemlje Loare (Les Pays de la Loire) imali su obaveze do 19 sati, pa sam, pošto sam stigao oko četiri popodne, posle učešća na protestu zbog novog zakona o radu kojim je planirano duže radno vreme u Francuskoj (povećanje sa sedam na osam sati) seo u kafić i popio kafu na suncu.

Kafa u Nantu_1024x768Brojni studenti šetali su se ulicama, mnogi su sedeli na livadi pored dvorca-muzeja, tako da mi je Nant odmah opravdao titulu velikog studentskog grada.

Dvorac Nant_576x768Kafića i restorana sa neobičnim imenima bilo je pregršt: Kod glupog psa, Zapečeni nos, palačinkarnica Ljuska od jajeta, Crveno kuče…

Zepeceni nos_1024x768Kafici u Nantu 5_1024x768Posle luksuznog i veoma turističkog Bordoa, ovde sam se osetio za nijansu prijatnije, možda zbog toga što nije bilo toliko turista kao u prethodnom gradu, pa su i ljudi na ulici bili srdačniji, a u Turističkoj organizaciji Nanta, za razliku od njihovih kolega iz Bordoa koji su mi mejlom dali uobičajen „copy – paste“ odgovor, obezbedili su mi novinarsku karticu sa kojom sam mogao besplatno da posetim sve muzeje i da se vozim gradskim prevozom. Vrhunski profesionalci!

Nenad Blagojevic Nant 2_1024x768Nenad Blagojevic Nant_576x768Office du tourisme Nantes_1024x768Prva porodica koje me je ugostila na dva dana, predivan mladi bračni par, Sophie i Yoann sa malenom ćerkom Jeanne, za večeru su spremili specijalitet ove regije – palačinke! Naravno, kao i svake večeri, bio je obavezan voćni jogurt, kao dezert. Dok se naši ljudi na Balkanu bave „visokom“ politikom i drugim nebitnim temama, moji novi prijatelji ispričali su mi da je glavni problem u njihovom gradu gradnja još jednog aerodroma u Nantu. Tim povodom ove godine glasaće na referendumu.

Moji domacini u Nantu_1024x768Pričao sam im o Srbiji i zemljama u našem okruženju, o balkanskom stilu života i mentalitetu, tako da se nadam da će već naredne godine doći u Beograd i da ću im ja kao turistički vodič pokazati zemlju iz svog ugla. Koliko se tamo živi bez stresa, objasnila mi je Sophie kada mi je rekla da do posla dođe iznajmljenim biciklom za manje od jednog evra i na isti način posle ode po ćerku u vrtić.

Trg u Nantu_1024x768Nantes 1_576x768Odavno sam odlučio da u svakom gradu ostajem najmanje tri dana, tako da je i obilazak Nanta tekao lagano. Posetio sam i Dvorac vojvoda Bretanje, koji je krajem 15. veka sagradio poslednji vojvoda Fransoa drugi sa ćerkom Anom, vojvotkinjom i dva puta kraljicom Francuske.

Nantes 2016_1024x768U istoj zgradi je i Muzej istorije Nanta u kojem se istorija prikazana kroz 850 predmeta iz brojnih kolekcija, odvija kroz 32 sale. Nant je inače velika francuska luka u Atlantskom okeanu još od 17. veka, uspešan industrijski grad 19. i 20. veka, a kulturna i umetnička metropola današnjice.

Robovi Nant_576x768Zanimljivo je i da je priča o robovlasničkom sistemu i crnačkim robovima koji su ovde bili dovozeni, u muzeju ispričana bez zadrške, surovo i istinito, a ne pomalo prikriveno kao u Bordou. Francuska je, kako kažu u Nantu, relativno kasno ušla u trgovinu robljem i to krajem 17. veka, za razliku od Portugalije koja je to počela još u 15. i Engleske u 17. veku.

Nantes centar_1024x768Od kraja 17. veka do 1830. godine najmanje 1.754 brodova je uplovilo u Nant prevozeći 553.000 Afrikanaca, najčešće na Antile, što je oko 6 odsto od 11 miliona robova, prebačenih preko Atlantskog okeana od 1450. do 1869. godine.

U muzeju se mogu videti i lisice kojima su robovi bili vezivani, alat kojim su radili na šećernoj trski, posuđe od porcelana koje su proizvodili, ali i knjižica Le code noir, dokument od 60 članova, koji su uređivali ropstvo u kolonijalizmu. Da bi bio lakši za upotrebu gospodarima, pravljen je u džepnom formatu.

Cod du noir_576x768U prvom izdanju od 1685. godine, između ostalog, piše da robovi imaju pravo da se odmaraju nedeljom i praznicima, priliku da se venčaju u crkvi, da budu sahranjeni na groblju i da se obrazuju. Uređuje se i da je dete roba nužno postaje rob, čak i ako je otac slobodan. Imati dete sa robinjom, bez zaključenja braka, kažnjava se sa 2.000 kilograma šećera i oduzimanjem robinje, osim u slučaju ako je u braku sa gospodarom – tada su ona i dete slobodni.

Promenada Nantes_1024x768Pročitao sam da su gospodari bili obavezni da hrane i oblače svoje robove i da im nedeljno daju dve i po kofe brašna tropske biljke manioke (član 22), dva kilograma usoljene teletine i tri kilograma ribe, kao i dva platna odeće godišnje (član 25). Kod je propisivao pravo na telesno kažnjavanje robova uključujući žigosanje gvožđem i smrtnu kaznu. „Svakom beguncu koji nestane u periodu do mesec dana biće odsečene uši“ – piše u ovoj knjižici. Gospodari, kada bi mislili da njihovi robovi to zaslužuju, mogli su da ih okuju i stave im lisice (član 42), ali nisu imali pravo da ih sami ubiju (član 43). Robovi su mogli da se žale lokalnom sudiji u slučaju lošeg tretmana. Svi robovi koji bi pristizali na ostrva, bivali su pokršteni u katoličku veru.

Nant centar_576x768

Nakon ove strašne priče o robovlasništvu, posetio sam izložbu o žrtvama malog, nenaseljenog afričkog ostrva Tromelin, površine svega jednog kvadratnog kilometra. Ostrvo je 1722. otkrila posada francuskog broda La Diane, krstivši ga imenom Peščano ostrvo.

Tromelin Nantes_1024x768Na ovu tačkicu u Indijskom okeanu 1761. nasukao brod trgovaca robljem, koji su od ostatka broda napravili splav i otišli na Madagaskar, a 60 robova ostavili na ostrvu obećavši im da će biti spaseni. Većina je, nažalost, umrla u prvih nekoliko meseci. Petnaest godina kasnije, 1776. godine, kapetan Tromelin, po kojem je ostrvo dobilo ime, dolazi po robove i spasava preostalih sedam žena i osmomesečnu bebu. Od 1814. godine ostrvo je pod upravom francuskog ostrva Reunion, a na njega suverenitet polaže i Mauricijus. Danas, kao i nekada, ostrvo je nenaseljeno, i tamo živi ekspedicija u meteorološkoj stanici, koja prikuplja informacije o ciklonima.

Mural Nant_576x768Najčešće sam doručkovao sa svojim domaćinima, a ručao u centru grada, u restoranima. Naviknut da u Srbiji jedem posle 15 sati, u Nantu sam imao problem da nađem restoran u kojem se uvek može ručati. Takav objekat, u stvari, ne postoji. Francuzi su veoma disciplinovani i, pošto im je doručak sladak u vidu kroasana sa džemom, onda za ručak već ogladne oko podneva (tako se i zove dnevni meni u restoranima – Menu du midi) a termin je od 12 do 14.30 sati.

Rucak u Nantu_576x768Posle pola tri, ako niste jeli, niko vam nije kriv – konobari ne služe hranu sve do večere. Prvog dana sam ostao praznog stomaka, a već narednog sam se pravio Francuzom i ručao u jedan popodne. Našao sam restoran u kojem je kompletan meni (predjelo, glavno jelo i čaša vina) koštao 12,80 evra. Bon appétit!

Rucak u Nantu 2_1024x768Osim tvrdih šarenih bombona koje su glavni slatkiš u ovoj regiji, saznao sam da je i, inspirisan engleskim proizvodima tog vremena, Louis Lefèvre-Utile još 1886. godine ovde napravio prvi Le petit beurre. Originalni keks dugačak je 65 mm, širok 54 mm i debeo 6,5 mm. Svaki keks ima 24 rupice, u četiri reda po šest, a natpisi na njemu imaju za cilj da podsete na način na koji su pisane knjige koje je čitala baka autora keksa.

Le petit beurre Nant_1024x768Sa Sophie, Yoann i Jeanne, srdačno sam se pozdravio i uputio se ka drugom delu grada, gde su me čekali Katia i Max, fizioterapeutkinja i barmen, domaćini u drugom delu mog boravka u Nantu.

Domacini u Nantu i Nenad Blagojevic_1024x768Sa njima sam otkrio noćni život ovog grada, pio kafe u kafićima sa druge strane reke Loare, bio na ribljoj pijaci i saznao da je najpopularniji sport u Francuskoj – ragbi. Kao što se kod nas utakmice u navijačkoj atmosferi gledaju u kafićima i restoranima, tako se i u Nantu ovaj sport prati organizovano, uz pivo i vino, i grickalice.

Kafic u Nantu 7_1024x768

Stikle Katijine_1024x768U stanu kod ovog zanimljivog para, osetio sam potpuno drugačiji stil života u poređenju sa porodicom sa bebom, pa sam fotografisao Katjino kreativno delo – čiviluk od štikli sa starih cipela.

FC Nantes_1024x768Posetio sam muzej čuvenog Žila Verna, koji je rođen u Nantu, i njegovog junaka, kapetana Nema iz romana 20.000 milja pod morem.

Muzej Zila Verna Nant_1024x768

Muzej Zila Verna Nant 2_1024x768

Provozao sam se na slonu koji je ovde atrakcija još od 2007. godine, bio u umetničkom projektu Mašine ostrva (Les Machines de l’île) o kojem ću napisati poseban putopis, i teška srca otišao na aerodrom na avion ka Ženevi, sa obećanjem mojim prijateljima da ću ponovo doći u ovaj grad na Loari.

Slon u Nantu_1024x768

Neobican kafic u Nantu_1024x768

Tekst i fotografije: Nenad Blagojević www.putokosveta.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen u skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

 

LEAVE A COMMENT