Loading

BANJALUKO i ti tvoji rokeri: Krenuo sam na KAJMAK BAKLAVE, a došao na NAJBOLJI FESTIVAL na tvrđavi

BANJALUKO i ti tvoji rokeri: Krenuo sam na KAJMAK BAKLAVE, a došao na NAJBOLJI FESTIVAL na tvrđavi

Nekoliko godina maštao sam da odem u Banjaluku i onda mi je zimus stigao poziv urednice Lola magazina Brankice Raković da ovog leta budem njen gost na Demo festu, najvećem festivalu demo bendova na Balkanu.

Naravno da sam odmah prihvatio super ideju i kupio autobusku kartu. Povratna od Beograda košta oko 4.000 dinara (33 evra), a postoji i opcija avionom Air Srbije, što nije previše skupo, jer ukoliko je kupite nekoliko nedelja ranije, možete otići i vratiti se za oko 55 evra. Jedini „problem“ je što je aerodrom udaljen dvadesetak kilometara od grada, pa ako nemate nekog da vas dočeka kolima, taksi će vas koštati kao pola karte. Avion putuje oko 45 minuta, a autobus oko 5,5 sati ako se ide auto – putem preko Hrvatske, odnosno 7,5 sati preko Prnjavora, Dervente, Modriče, Brčkog i Rače. Još na stanici u Beogradu zapazio sam četvoricu momaka sa muzičkim instrumentima, dugim kosama i bradama i odmah ih pitao da li idu na Demofest. Oduševljeni što sam upućen u dešavanja, ispričali su mi da se zovu Dr um, da dolaze iz Požege i da prvi put nastupaju na ovom festivalu.

Jesu se namučili sa papirima i objašnjavanjima na četiri granična prelaza da ne idu da sviraju na nekoj svadbi „na crno“, već da su pozvani na rok festival, ali, avaj. Objasni ti to carinicima.

Druge večeri sam ih gledao na Beton bini i napravio im nekoliko fotografija da imaju za fejsbuk.

Autobuska stanica nije blizu centra grada da bi se išlo pešice, pa treba uzeti taksi koji košta 9 maraka (4,5 evra). Prvi utisak, ako zanemarim svađu taksiste sa drugim vozačima i nepropisno uletanje u traku i nepotrebno vikanje, bio je sladoled ispred tržnog centra Boska u samom centru grada koji košta jednu marku! To je pola evra, odnosno oko 60 dinara. Znam da je to sladoled sa vodom, ali opet mi je neverovatno kako je tako ukusan i još se prodaje po toj ceni. Jedan sladoled, jedna marka, svaki dan!

Odmah pored je reklama za koncert Emira Kusturice i utakmice Borca, jer „Borac voli Banjaluku“.

Prošetah se po Gospodskoj ulici koja je na svim razglednicama i putopisima, a čije ime nigde nije naznačeno. Ovo poznato banjalučko šetalište puno prodavnica u stvari ima dva imena: jedno je zvanično – ulica Veselina Masleše, a drugo mu je dao narod – Gospodska ulica.

Usledili su neizbežni banjalučki ćevapi koje sam jeo svakog dana, a koji takođe nisu skupi. Pisali su mi čitaoci da treba da probam najbolje u gradu „Kod Muje“, ali ja sam ipak odabrao „Cap-cap“. I kao što sam naziv kaže, cap – cap i ode srednja porcija. A još kad ih zalijete pićem koje sam otkrio u Banjaluci. To je Sensation, gazirani sok, veoma popularan. Probao sam od zove (Europe), ali videh da svi naručuju Asia ukus sa limetom kiwano.

Grad je bio pun ljudi, pogotovo turista iz Slovenije, Hrvatske i Srbije. U menjačnici se čekao red za zamenu evara u marke, a predveče se to moglo uraditi i na ulici. Nekoliko dilera svake večeri stoje pored zatvorene menjačnice i šapuću „devize, devize“. Nisam proverio koji je kurs kod njih, ali videh da turisti opušteno menjaju, čak su mi u jednoj prodavnici rekli da kod dilera mogu da dobijem marke. Snalaze se ljudi, šta će.

Spavao sam u hotelu Atina, odmah pored tvrđave Kastel. „Znaš li ti koliko ovde košta soba?“ – upitao me je taksista kad smo stigli. Predivan apartman obezbedili su mi organizatori Demofesta, a do centra dešavanja imao sam 5 minuta hoda, svakog dana preko mostića. Veliki krevet, mini-bar, radni sto, bogat doručak – sve je bilo na nivou.

Jedino se nisam snašao u kupatilu, u đakuzi-kadi za kupanje. Prošao sam svet od Sejšela do Madagaskara, ali u Banjaluci nisam umeo da promenim vodu sa česme na tuš. Sve sam živo ispritiskao. Na recepciji su mi posle objasnili da treba da povučem neku drškicu ispod pipe. Pipa? „Šta je to?“, upita Beograđanin bez ustručavanja. Uz osmeh recepcionarke naučih novu reč. Kad slavina postane pipa. Što bi rekla moja prijateljica Jelena: „Vi gore u Srbiji govorite srbijanski, a mi ovde srpski jezik“. E, moj Srbijanac, sledeći put da se ne brukaš zbog pipe!

Posle Sarajeva, prvi put sam u ovako modernom gradu u Bosni i Hercegovini. Doduše, nije ni čudo jer je drugi grad po veličini u ovoj zemlji, a i centar svega mogućeg u Republici Srpskoj. Pre toga sam bio u Trebinju, u Višegradu, Mostaru, Bijeljini i svi su imali taj bosansko-hercegovački šmek starine, nekog drugog vremena koje obožavam i života koji sporije teče nego u velikim gradovima.

Banjaluka jeste izgrađena i ima moderne bioskope, zgrade, tržne centre, lepe fasade, prodavnice, fensi kafiće i koktel barove i na prvi pogled odaje utisak brzog grada. Sve dok ne sednete na kafu. Pogotovo pored reke Vrbas koja protiče kroz ovaj grad. Tada na red dolazi onaj merak, kada iz bakarne džezvice sa kafom uz kolačić, počinjete analizu rečenice mog poznanika iz Višegrada koji je, „pobegao iz Beograda jer mi gore nemamo vremena da stanemo i popijemo kafu“.

Pravi užitak organizovala mi je drugarica Jelena sa svojom makedonskom gošćom Lile, kada smo otišli u restoran Slap kraj Vrbasa da uživamo u životu.

Sve je u znaku vintejdža: stari radio-aparati, bicikli, automobili, motocikli, lusteri i na stotine džidža-bidža.

Tako željene kajmak baklave nismo probali jer su oba puta bile rasprodate, ali su ih donekle zamenile hurmašice. Sledeći put dolazim u BiH ciljano zbog kajmak baklava.

Zaustavili smo vreme na plus 37, dok je Vrbas tekao pored nas, deca skakala sa skakaonice u obliku ljuljaške, a oni najhrabriji spuštali se i isprobavali rafting.

Fenseraj Banjaluke i mesto gde izlaze političari doživeo sam na 14. spratu Poslovnog centra Integra, u istoimenom restoranu. U sklopu tog staklenog gradića nalazi se predstavništvo Vlade Republike Srpske.

U prevodu, jeo sam i pio gde i Dodik. Jeste skupo, ali je vredelo jer je moj omiljeni kolač mil fej (hiljadu listića) bio izuzetno originalno napravljen, sa malinama. Koštao je 6 maraka.

Pošto volim muzeje, ovog puta posetio sam Muzej Republike Srpske. Moderan, lepo uređen, podeljen po epohama, sa zanimljivim informacijama. Ulaznica košta 2 marke.

Na spratu se nalazi deo posvećen žrtvama i zločinima u Jasenovcu. Utisak je kao da ste u logoru. Taj deo istorije ne treba zaboraviti, ali priznajem, a to mi je rekao i kustos, ovo nije za osetljive osobe.

Ispred je spomenik Stefanu Nemanji. Imamo li ga u Srbiji?

 

Zastao sam kraj slike Petra I Karađorđevića, čuvenog Špira Bocarića.

Konferencije za novinare organizovane su u Banskom dvoru, kulturnom centru Banjaluke.

Tu je bila izložba karikatura umetnica iz Bosne i Hercegovine, Srbije, Hrvatske, Makedonije i Slovenije koje su crtale žene u muzici.

Odmah pored je Saborni hram Hrista spasitelja, nekada Saborna crkva Svete Trojice koja je bila najveći graditeljski poduhvat u Banjaluci nakon Prvog svetskog rata. Pošto je oštećena u nacističkom bombardovanju Banjaluke 1941. godine, a ubrzo i srušena po nalogu tadašnje okupatorske vlasti Nezavisne države Hrvatske, odnovljena je od 1993. do 2004. godine. Crkva je sagrađena od crvenog i žutog travertina, najplemenitijeg kamena sa Bliskog istoka koji nastaje vulkanskim erupcijama.

U Banjaluci se nalazi i džamija Ferhadija koja je srušena 1993. godine, pa svečano otvorena 2016.  Pod ogromnim merama obezbeđenja otvorio ju je tadašnji premijer Turske u ostavci Ahmet Davutoglu.

U blizini je i koloritni bar Bajka, koji ću posetiti sledeći put.

Na najstariji istorijski spomenik u gradu, tvrđavu Kastel, gde se održava Demofest, išao sam sve tri večeri. Nisam se mnogo zadržavao, ali sam propratio najvažnije. Na ovom najvećem regionalnom festivalu za demo bendove od 50 mladih bendova iz regiona pobedila je grupa Slonz iz Šapca o kojoj sam napisao tekst OVDE.  

Deseti rođendan Demofesta proslavljen je u velikom stilu, a poslastica za sve nas bio je, između ostalog, i veličanstven koncert grupe Dubioza kolektiv. U ritmu pesme „Op, op, opa, dolazi Evropa“ počeo sam da razmišljam kako ću provesti poslednji dan u okolini Banjaluke.

Izbor je pao na Jajce, grad o kojem sam toliko učio u osnovnoj školi, kao nekadašnji Titov pionir. Taj putopis pronađite OVDE.

Tekst: Nenad Blagojević www.putokosveta.com (sva autorska prava zaštićena, a prenos teksta dozvoljen uz link ka www.putokosveta.com  skladu sa Pravilima korišćenja i uslovima oglašavanja)

Fotografije: Nenad Blagojević, Jelena Madžarić

LEAVE A COMMENT